Пише: Александар Марковић
Неколико речи о природи режима Александра Вучића. Неспорно је да је он јако интелигентан човек бескрајно покварених намера. Међутим, свесни смо сви да је он нека мешавина аутократије и огољене диктатуре. Са једне стране Александар Вучић користи све полуге моћи коју држава по својој суштинској дефиницији даје. То су пре свега полиција и служба државне безбедности. Он је заправо инструментализовао ове органе који би требало да служе грађанима, а не његовој личној власти. Са друге стране, његови медији имају за циљ да прикажу, што већ годинама раде – Александра Вучића као митску личност, као спаситеља Србије који је ту да реши све проблеме грађана. Разуме се и да добар део људи под утицајем ове гебелсовске пропаганде верује у то. И ми им то не замерамо. Ми знамо да су и они на победничкој страни, само тога још нису свесни. Који је то владар у историји света победио омладину своје државе? Међутим, Александар Вучић својим триковима покушава да унесе раздор у опозициони покрет. Некада му то успева више, некада мање, али знамо да је то немогућа мисија.
Његова жандармерија подсећа на преторијанску гарду Октавијана Августа која има за циљ да до смрти брани свог господара. Међутим, ми не желимо смрт Александру Вучићу. Напротив. Ми му желимо дуг и леп живот на челу водеће опозиционе странке, па нека својим идејама и „визијом“ Србије победи на следећим изборима. Бојимо се само да ће се његова странка, чији је он само члан распасти на 100 фракција, оног тренутка када више не буду имали власт у својим рукама. О томе нека време суди.
Његови сатрапи и послушници, извор моћи само виде у владајућој структури, функцијама, новцу, превиђајући чињеницу да моћ лежи и у знању. То је заправо визија Србије коју опозиција нуди.То је визија Србије која ће се усправити, Србије у којој ће паметни људи добити своје место у друштву, Србије у којој ће се рад и труд ценити и адекватно награђивати. Са Вучићем на челу Србије, такве будућности нема.
За студенте борба против Александра Вучића представља историјски тест њихове генерације. Студенти су убеђени у победу. Међутим, да би се она остварила потребно је да се постепено систем мења изнутра. Студенти имају само знање, енергију и визију модерне Србије, Србије 21. века. Насупрот њој стоји визија Александра Вучића која мора да гарантује његов останак на власти. То је суштина његове визије, нека све пропадне, само да сам ја господар. Студенти су тога врло свесни. Судар те две визије, две концепције Србије је неминован. Њега намећу друштвене околности, њега намеће природа Вучићевог режима.
Сви пристојни, нормални и обични људи у Србији данас знају да је Александар Вучић у великом страху. И то је природно. Међутим, знамо да за њега останак на власти, представља борбу на живот и смрт. Наравно да у својој омиљеној књизи „Контролори ума“ он је то подвукао на више места. Добро је он проучио и гебелсовску пропаганду, и Ле Бонову концепцију владања масама, и Веберов Протестантски дух, и Хитлеров успон на власт у Немачкој, и Титову машинерију оличену у моћној Удби и Милошевићеве грешке у вођењу државе. Неспорно је да је Александар Вучић то све проучио. Међутим, оно што Александар Вучић није до краја схватио јесте душа и менталитет српског народа, који је ипак већински у Републици Србији. Српски народ има потребу за лидерима, да не кажемо вођама. И ми знамо да наша концепција борбе против Александра Вучића захтева неког лидера. Међутим, опозиција не жели да тај лидер буде представљен у јавности, јер знају да би прошао огромну сатанизацију и демонизацију од стране Вучићевих пропагандних гласила. Опет, са друге стране, студенти не траже лидера који би личио на Александра Вучића. Њима то не треба. Ако би, не дај Боже, имали новог Вучића, чему онда сва ова наша борба? Студенти знају да тај лидер постоји у Србији, али он се чува за неко време, када ће се у Србији демократија поново вратити. Међутим и тог лидера, студенти не желе као некога ко ће бити шеф државе или председник Владе. Једном смо у историји имали председника Владе који је био филозоф, реформатор, просветитељ и знамо како се његов живот трагично завршио. Супротно томе, ми желимо тог нашег лидера, да сачувамо живога, како би нам помагао у обнови Србије, у остварењу наше визије након победе над „злим краљем“ Александром Вучићем.
Студенти верују да могу да мобилишу доста грађана Републике Србије у овој епској борби. Студенти знају да апстиненти овог пута, морају да искористе своје грађанско право, али и дужност, и да својим гласовима и математички помогну да се Александар Вучић победи. Са друге стране, захтев за расписивање ванредних парламентарних избора, Александар Вучић још увек није прихватио. Свестан је он да би на тим изборима, када би се они данас десили, имао за њега катастрофалан резултат. Зато их и не расписује, и вероватно ће покушати да влада премијера Мацута изгура пун мандат. Студенти су ту да га у тој намери спрече.
Студентска борба је борба за опстанак Србије. Са Александром Вучићем на челу, нико нормалан и здраве памети нема будућност. У случају победе СНС-а добар део нас ће напустити Србију заувек, а наши родитељи, и наше баке и деке, заувек остати на милост и немилост Александра Вучића. Ми не желимо да их оставимо њему и његовим зверима, његовим вампирима, да из њих исисају још мало крви, још мало наде и вере у бољу сутрашњицу.
Студенти су свесни своје историјске улоге. И они од ње не беже. Студенти су генерација која није оптерећена страдањима деведесетих година, генерација која се не плаши страховладе, студенти су генерација која жели да остане у Србији, али и да путује, и да воли, и да се смеје, и да се дружи. Студенти су генерација која Србија нуди љубав, а не страх. Студенти су генерација која зна како Србија дише. Студенти су је обишли, и обилазе је из дана у дан. Студенти знају географију Србије боље него Вучићеви послушници.
Наравно, када говоримо о Александру Вучићу и његовом суштинском непознавању менталитета српског народа, ми то говоримо из перспективе некога ко види позитивне стране српског народа, али и свих других грађана који у њој живе. Ми никога не мрзимо, ми никоме не желимо смрт. Ми желимо да Александра Вучића победимо идејом, и политичким средствима. Он наравно себе приказује као жртву да би обмањивао грађане. Када говоримо о позитивним странама српског народа, оне свакако јесу хумор, енергија, солидарност када је тешко, нада у боље сутра. Вучић игра на карту слабости српског народа, онога што нам је титоистичко наслеђе оставило у аманет. Он игра на карту егзистенције, уцењује наше родитеље са отказима, застрашује наше баке и деке, прети на сваки могући начин. Али, опет понављам, он није до краја проучио историју српског народа. Помало парадоксално, да је његов верни слуга, актуелни министар културе Никола Селаковић једно време држао вежбе на Правном факултету из Упоредне правне традиције и Националне историје државе и права. Можда би Александар Вучић требало да га консултује када буде писао нови план за „препород“ Србије. Међутим, у својој самозаљубљености Александар Вучић то неће урадити. Наравно, ни Селаковић није довољно проучио историју свог народа, тако да они знају чињенице, али не разумеју суштину. А суштина је да је српски народ верујући народ и да је кроз своју историју увек веровао у оне који су га водили.
Са својим духовним пастирима, српски народ је напредовао преко 200 година у средњем веку и готово 100 година у новом веку. Међутим, мишљења смо да је владавина Александра Вучића сигурно један од најмрачнијих периода српске историје. Али мрак је најгушћи пред свитање.
Наравно, Александра Вучића, никако не треба потценити. Са својих пуних 56 година живота и 33 године страначког деловања на различитим функцијама што страначким, што државним, он представља озбиљног политичког вука. И студенти га свакако, не потцењују. Али студенти знају да ће га победити. Он је читајући Лењина научио како се прави страначка организација. И то није ништа ново, то је већ све у политичкој теорији објашњено, и то наши професори, али и студенти јако добро знају. Међутим, читајући Лењина, али и у непрестаној консултацији са својим јеврејским саветницима, Александар Вучић је заборавио да је он председник Србије, а не Израела. И заправо у том непрестаном унутрашњем конфликту, који се код њега очито дешава, ми видимо пут за победу над њим. Ми смо добро проучили и његове конференције за штампу, и његова глуматања, и његова наручена питања. Али у психолошком портрету Александра Вучића увек искочи његов радикалски дискурс који се добро види када му питање постављају новинари који нису његови пропагандисти. Њих нема много, али су она сасвим довољна да њега избаце из такта.
Александар Вучић је јако раздражљив човек. И то сви виде, независно од свог образовања и професионалне спреме. Он влада ауторитетом моћи који извире из страначке моћи, али и из позиције шефа државе. Међутим, Александар Вучић у основи влада страхом грађана Србије. Он себе види као митску, историјску личност, која је својим деловањем оснажила српску економију и довела ниво плата и пензија на историјски максимум. Наравно, људи се плаше да би његовим одласком са власти, држава доживела банкрот и економску пропаст. Наши професори знају да се то неће десити.
Међутим, Александар Вучић у свој својој гордости и самозаљубљености има потребу да му се сви диве, да га сви воле. Без претензија да улазимо дубље у његов психолошки профил, сви смо свесни да већина грађана Србије у њему не види спасиоца. Иако се на то изборима у доброј мери не показује. Сва његова наручена истраживања, студентском покрету не дају неке велике шансе. Наравно, студенти знају да то није тачно, јер да јесте, он би расписао ванредне парламентарне изборе, као што је радио 2014. године и 2016. године. Студенти знају да лажна истраживања не могу да му донесу останак на власти, али и да он бесни због тога.
Александар Вучић бесни и због тога што у сва села, у све општине и градове, мора лично он да дође. То њега исцрпљује физички, али и ментално, али то је последица његовог погрешног страначког кадрирања и политике постави глупљег од себе да те никада не би сменио. Он је ту политику довео до савршенства. Али сада му се она као бумеранг враћа и све снажније га удара.
Александар Вучић је у исти мах, и кукавица, али и храбар човек. Кукавица је што злоупотребљава све државне ресурсе да би остао на власти, али је храбар у томе што мисли да може победити опозицију која се уједињује. Цела опозиција му на тој храбрости одаје признање. Можда му ту храброст подстичу и његови јеврејски саветници који му хране сујету, говорећи да је он Месија српске политике и да ће вечно владати.
Александар Вучић и његови јеврејски саветници велику пажњу поклањају симболици. Александар Вучић зна симболику бројева, јако добро познаје историју јеврејског народа, Александар Вучић је све то јако добро проучио. У том његовом непрекидном учењу, има једна мала фалинка. Александар Вучић о себи мисли да је генијалан човек. Нажалост, по њега, он то није. Он је неспорно јако интелигентан, вредан, упоран и марљив човек. Али није геније, јер да јесте, он би добро знао да се Србијом не влада батинама.
Александар Вучић није државник. Тачно је да он стално говори о визији Србије за 5, 10, 20 година. Наравно, његови јеврејски саветници му стално скрећу пажњу на то. Али државник се од обичног политичара, разликује по томе што када је његовом народу тешко, он стаје уз народ, а не уз оне који га одржавају на власти. У том смислу, Александар Вучић није државник.
Неспорно је да је он под своју контролу ставио и делове универзитета, делове академске заједнице, делове цркве, делове обавештајних служби, добар део медија. Али, то су само делови. Он, срећом по нас, није успео да потпуно сломи Србију. Отпор који се родио у студентском покрету најбоље сведочи о томе.
Наравно, Драган Ј. Вучићевић, Јована Јеремић и њима слични стално говоре о томе да студенти немају програм. То напросто, није тачно. Програм опозиције и студената се по лако синергише и постаје врло јасан. То јесу елементи директне демократије оличени у пленумима, али уз задршку да не треба у потпуности одбацити значај и тековине представничке демократије. Али, ми смо у ову борбу ушли добрим делом из идеала, добрим делом из бола и патње новосадских мученика, који страдаше због Вучићеве корупције, бахатости и криминала, али и добрим делом јер су историјске околности тако наместиле.
У политичкој теорији, Александар Вучић је добро проучио catch-all систем. Његова странка нема јасну идеологију, тј. они су мешавина свега и свачега. Има ту и левичара, и десничара, и политичког центра, али највише има људи који из личне користи и богаћења су ту где јесу. Насупрот тој машинерији зла, јавља се студентски покрет који има сличне особине, тј. да није строго идеолошки опредељен и да су ту добродошле све идеје. Сматрамо да тако и треба да буде. Када дође то време, да се успостави нормалан парламентарни живот, створиће се услови за борбу политичких идеја и идеологија у оквирима граница Устава. То је залог за будућност. Сви ми који смо данас у Србији против Александра Вучића у такву будућност верујемо, и спремни смо да се за њу боримо.
Свесни су сви да у овој борби против Александра Вучића, имамо и практичне проблеме, који се тичу изборне проблематике. Цела опозиција о томе учи из дана у дан, а добронамерни и племенити људи у томе помажу. Борба на локалним изборима, спрема терен за одлучну битку која ће се десити на парламентарним изборима.
Александар Вучић у својим стремљењима, жели излазак једне или евентуално две колоне његових политичких опонената. Зна тиранин са Андрићевог венца да су три колоне спасоносно решење за Србију. Прва колона би био проевропски блок опозиционих странака, који се мање-више са извесним потешкоћама уједињује и то би била прва армија која ће се борити против Александра Вучића и његових слугу. Друга армија била би аутентична десница, која би се на супротном политичком спектру укрупнила. За сада делује да се и на том пољу дешава извесно укрупњавање. Дакле, аутентична десница би била друга армија која ће се борити против Александра Вучића и његових слугу. И заиста се чини да он има већ спремљену тактику за борбу против њих. Непрестане поделе и свађе, гарантују његов останак на власти. Међутим, трећа армија која ће се борити против Александра Вучића и његових слугу јесте студентска листа са свим својим еланом, ентузијазмом и енергијом. Трећа армија је та одлучна снага која ће донети победу над режимом Александра Вучића. Због Србије и свих нас који у њој живимо. Трећа армија је симбол нове, пробуђене Србије, Србије будућности за коју су се борили и генерације наших предака, и ми данас, и за коју ће се борити генерације наших потомака.
Александар Вучић заборавља на једну ствар, а то је да избори нису пука математика. За њега и његову машинерију зла, они то, заправо јесу. Али за нас, са друге стране, не. Они су само средство за остваривање и реализовање циљева које смо ми зацртали. Ми нећемо стати док не победимо тиранина. За нас је борба против њега својеврстан Армагедон нашег времена. Митска борба добра и зла. Добро увек победи зло.
Напослетку, где ми видимо Србију за 10, 20, 30 година? Видимо је као једну пробуђену, пре свега парламентарну државу, где ће се вероватно поставити питање облика владавине у судару са титоистичким наслеђем. Али, то нека буде тема за неке друге расправе и за нека боља и срећнија времена. У економији Србију видимо као успешну економију у којој ће се предузетнички дух развијати, у којој ће владати тржишни принципи, са извесним учешћем државе у социјалној сфери. У култури, видимо једну пробуђену културну заједницу са ослањањем на историјску традицију која ће вратити значај институцијама културе, видимо процват музеја и позоришта. Што се тиче образовања, ми видимо значај знања и препознајемо да ће наши професори подржати у томе неке од студената који буду наставили њиховим стопама, док опет неки други буду одлазили у неке практичне делатности. Међутим универзитетско образовање ћемо ставити на пиједестал. Оно ће бити храм знања који ће омогућити новим младим генерацијама да живе у мало бољој и уређенијој држави.
Коначно, омладина Србије је жедна љубави и слободе. Слободе за коју се гинуло од праисторије па до данас. Студенти знају да је покренут слободарски дух Србије. Нико са опозицоног спектра не жели било какву верску, националну или расну мржњу и нетрпељивост. Заправо, мржња у нашем речнику суштински и не постоји. Ми само желимо да живимо слободно, да дишемо чист ваздух, да уживамо у нашим рекама, планинама и језерима. И да се волимо. Кроз љубав ћемо покренути све друге подухвате који су пред нама. Због љубави према Србији, како као држави, тако и према њеним грађанима, ми ћемо дати свој максимум. Пробуђену енергију народа ми ћемо сублимирати и каналисати на прави начин.
Почели смо са Хегелом, па да завршимо са њим. Кључна одредница његове филозофије јесте слобода. Хегел заправо историју цивилизације види као историју освајања слободе. Срећом, по нас, Александар Вучић, није разумео Хегелову Феноменологију духа, јер да јесте, у овој нашој борби против њега, ми бисмо сигурно изгубили. Овако, на један необјашњив начин, и Хегел се заједно са нама бори против Александра Вучића. Заједно ћемо га победити, а када се то деси пробуђени потенцијали грађана Србије ће се развијати на прави начин. Надамо се да наша деца неће морати да воде ову битку коју ми данас водимо. Пред њима ће бити неки други изазови, али надамо се не овог карактера.
Ипак, коначно, Србији је потребно и освежење жеђи за учењем и стицањем нових знања и вештина. Ми ћемо такву Србију створити. А када се она створи, Хегел ће сигурно бити срећан и поносан на нас.
Извор: Правда
