VERSKA TRPELJIVOST I EKUMENIZAM

Verska trpeljivost nije isto što i ekumenizam. Verska trpeljivost je vrlina pravoslavnih hrišćana, a ekumenizam je laž kvazireligioznog globalizma. I da ponovimo: ekumenizam nema nikakve veze s verskom trpeljivošću, tako svojstvenom srpskom narodu. Jer, Srbi su vekovima umeli da žive s ljudima i narodima drugih vera.

O tome piše naš čuveni istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji „Tolerantnost srpskog Pravoslavlja“:“Poznati mađarski statističar Švartner je pisao početkom prošlog veka: „Ako se ne varam, to je jedna značajna crta karaktera grčke crkve, koja je u duhu istoka sa sobom zadovoljna, da ona malo polaže na misije i na delo obraćanja drugih (u svoju veru), manje nego ijedna hrišćanska crkva u novije doba..." U II knjizi tog svog dela, Švartner je rekao: „Naročito je nepokolebljiva vernost Graničara prema vladajućoj kući samo ako se ne čine nikakvi pokušaji njihovog sjedinjenja sa rimokatoličkom crkvom..."

 Citirajući te iste reči Jan Čaplović kaže: „Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!“

Posebno se bavio pitanjem tolerancije slovački pravnik i etnograf Jan Čaplović, koji je tri godine (od 1809. do 1812.) bio u Pakracu savetnik pravoslavne konzistorije, i na taj način u stalnom kontaktu sa svim crkvenim vlastima naših severnih krajeva. Kao luteran on posmatrao konfesionalne prilike u Slavoniji.(...)

„Oni žive u spokojnoj svesti da je njihova vera odlična, oni se zovu pravoslavnima - i koja će druga crkva na njih baciti prvi kamen? - Ali oni puštaju na miru ceo drugi svet, oni ne progone nikoga; oni - koliko ja znam - ne nastoje uopšte da sebi privuku tuđe vernike, oni svakome ostavljaju nesmetanu slobodu da Boga moli na onaj način koji smatra za najpraviji.
Dok druge hrišćanske crkve šalju misionere u najudaljenije delove sveta, Istočna crkva sve to ignorira, i neka mi je dozvoljeno da svoje neznanje otvoreno ispovedam: Ja sam do danas o prozelitskoj akciji ove Crkve tako malo čitao i čuo!…

Pa i evangeliku, po mime mišljenju, više priliči da uzme za ženu neku srpsku ili vlašku devojku nego katoličku, jer on nema šta da strahuje da će ovo sveštenstvo vršiti ikakav uticaj a kamoli silu u pogledu dece. Mnogostrane neprijatnosti kojima su izloženi protestanti u Srblji u Ugarskoj kad zaključe brak sa katoličkim partnerom, već su mnoge duboko, veoma duboko razočarale i oni, sledstveno, imaju da se kaju zbog nepromišljenog akta.

Neka mi se ne prigovori da je ta velika tolerancija istočnih hrišćana nužna posledica njihovih ograničenih političkih odnosa ovde."(...)

U jednom Statističko-geografskom opisu Ugarske, Hrvatske i Slavonije iz god. 1834. stoji:„Slavonski grčko-nesjedinjeni vole svoju veru i svoje suvernike sasvim jako, ali ne ometaju druge u vršenju njihove religije i ne gone ih; oni ne bacaju mrežu ka prozelitizmu".

Tu se opisuje stanje u Karlovačkoj arhidijecezi i Pakračkoj dijecezi; knjiga je skoro zvanična i jako prokatolička. Time njene konstatacije dobivaju samo na važnosti.
Poznati francuski geograf i etnograf Ami Bue pisao ie 1840:„Ne želeći osloboditi Istočnu crkvu sasvim pune intolerancije, ipak ona ima preimućstvo nad onom Rimskom da pokazuje nešto više verske tolerancije".

Govoreći o Srbiji, tada još turskom pašaluku, Ami Bue piše (cit. delo, III, str. 288):„Knjaz Miloš je uvek sledio pametnu politiku prema muslimanima. On ih nije ni najmanje bodrio na menjanje vere i nije pružao nikakve povlastice (koristi) onima koji su se odricali vere predaka, jer je znao da bi interes bio glavni motiv ove konverzije".

Francuski pisac Adolf Blanki pisao je početkom četrdesetih godina prošlog veka i ovo o Srbima:„Oni pouzdano veruju masu stvari koje su malo verovatne čak u očima vere; ali su njihova verovanja umilna, i nema tu ništa od fanatizma i od intolerancije muslimana".

Nemački (šleski) teolog i pravnik iz prve polovine prošog veka, J. F. Naigebaur, koji se proslavio svojim raznim opisima zemalja i naroda, u svojoj knjizi o Južnim Slovenima kaže ovo o razlici pravoslavnih i katolika 1851. godine:„Katolički Hrvat govori sa izvesnim prezirom o Srbinu, koji sleduje istočnu veru; on ga zove Rac. Obično, ako neko pita o imenu, poreklu, zanimanju jednog koje je slučajno akatolik (koje nije katolik), nikad ne propusti katolički Hrvat da doda: on nije katolik, on je nesjedinjen, on je šizmatik, čak i tada kad ga niko o tom ne pita. Ove osobine nije pisac mogao da nađe kod pripadnika Istočne crkve, tako da oni izgledaju mnogo tolerantniji. Tome svakako doprinosi i to, što njihovi sveštenici ne stoje van države i van porodice, jer su ženjeni i ne zavise od jednog stranog, dalekog poglavara duhovnog. To im stalno daje pravo da kažu: Bogu se treba više pokorevati nego ljudima..."

Bečko-peštanski arheolog i istoričar Felike Kanic (Jevrejin) mnogo puta je proputovao Srbiju, i dao niz radova o njoj. Između ostalih i sistematski prikaz njenog stanja pod nazivom „Kneževina Srbija i Srpski narod od rimskih vremena do danas". Ta je knjiga izašla prvi put 1869, posle je preštampana, dok je početkom ovoga veka izašla kao „Kraljevina Srbija..." sa nekim dodacima. U njoj stoji isto što i u prvo-bitnom izdanju od 1868:„Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan u koliko se radi o crkvenim zapovedima".

Francuski književnik i naučnik (slavista) Luj Leže pisao je 1873:„Jedna evangelička (protestantska) crkva bila je podignuta u Beogradu 1854. Jedna nemačka škola joj je pridodata; ona je bila pod zaštitom knjaza Mihaila koji je želeo, da tolerancija bude najlepši ures svoje vladavine…

U Srbiji jedva ima više od četiri hiljade katolika. Vlada se nosi mišlju da za njih stvori crkvu, koja bi zavisila od episkopa austriskog…

Jedan od poslednjih akata knjaza Mihaila bio je da ponova otvori jednu od starih turskih džamija za versku upotrebu Srba muslimana koji iz Bosne dolaze u Beograd. Vrlo umesna mera i veoma pogodna da pokaže Srbima muslimanima da će buduća Srbija obuhvatiti opštom tolerancijom sve religije i sve obrede".

Jedan Italijanac dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876. pisao je još tada sa čuđenjem opisujući svoj boravak u Beogradu:„Hodža i katolički sveštenik imaju po 60 forinata godišnje; sinagoga i luteranska kapela primaju veću pomoć; pravoslavna crkva je zvanična crkva države. Pre kratkog vremena ministar je kaznio novčanom kaznom turskog hodžu zato što je jednog petka pregrešio i nije obavio versku službu. Neobičan i, ako se hoće, neliberalan način, ali ipak takav da pokazuje koliko trpeljivosti i, prema tome predanosti prema slobodi ima ovaj narod o kome Madžarska trubi da je sposoban da bude samo rob".

Francuski istorik Ernst Deni pisao je za vreme Prvog svetskog rata:„Srpski narod nije mističan; NJegov dnevni, mučni posao je suviše opor da bi mu dozvoljavao da često diže oči ka nebu. On nije netrpeljiv (netolerantan), jer ga život dovodi bez prestanka u kontakt sa raznim verama".

Poznati slavista, profesor Nemačkog univerziteta u Pragu, Gerhard Gezeman je pisao malo pred ovaj rat: „Velikodušno je srpska država, čak na vrhuncu svoje moći, ostavila na snazi samostalnu arhiepiskopiju ohridsku“.“

To su, dakle, Srbi: živi i pusti druge da žive!

Uostalom, iz romana „Na Drini ćuprija“ vidi se kako su se, u Višegradu, slagali verski vođi tri vere – pravoslavlja, islama i judaizma. To i jeste smisao bosanske izreke: „Dobar čovjek, ne hvaleći mu vjere!“ Skraćeno: „Alal ti vera!“ Ovo znači: „Neka ti je Bogom prosta tvoja, za mene pogrešna, vera, ali ti jesi dobar čovek!“

Ali, Pravoslavlje i inoslavlje se ne mogu mešati, jer Istina je Hristos. Celo Sveto Predanje svedoči o tome.

Sveti Teofan Zatvornik kaže:„Po učenju Otaca i Učitelja Crkve jeresju se naziva ono lažno učenje koje podriva same osnove hrišćanske veronauke, izopačuje verske dogmate i svoje sledbenike potpuno otuđuje od Pravoslavne Crkve... dao što govori Sv. Vasilije Veliki: jeretik je onaj ko je tuđ po veri.“

Dakle, verska trpeljivost je dužnost hrišćanina. Ali ekumenizam, kao religiozni globalizam, koji bi da ujedini Istinu i laž, jeste duhovna smrt prokletstvo za čoveka. 

RAZDVAJANJE U SVETOM PISMU 

Bog ne sjedinjuje Istinu i laž. Bog je, naprotiv, Onaj Koji razdvaja. 

Pet Zaveta u Bibliji smenjuju jedan drugi: zavet sa Adamom, zavet sa Nojem, sa Avraamom, sinajski zavet sa Mojsijem i Izrailjem, i konačno Novi Zavet koji se ispunio u Hristu. A svaki zavet ima karakter izbora i odvajanja. Sam pojam zaveta u hebrejskom jeziku povezuje se sa značenjima „rezati“, „uzimati“ i „birati“, dok se i reč „sveti“ tumači kao ono što je izdvojeno i posvećeno Bogu. Sveti su Božji posvećenici, koji duhom ne smeju da se mešaju sa onima koji žive u laži i nepravdi.

Za celu sveštenu istoriju se može reći da je istorija izuzimanja i razdvajanja. I život u zavetu znači odricanje i prihvatanje Božje volje. U Novom zavetu to razdvajanje ne nestaje, nego dobija novi vid, jer i apostol ljubavi Jovan poziva: „Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga“.

Prvi ljudski greh je bio odbijanje razlikovanja, jer je Eva pristupila svetinji Drveta poznanja kao običnom drvetu koje daje magijsku besmrtnost. Posledica toga nije samo prestup, nego i izjednačavanje onoga što je bilo izdvojeno u Edem sa onim što je bilo van granica Edema. Odmah zatim dolazi primer Kaina i Avelja: Kainova žrtva nije prihvaćena zato što je prinesena bez slovesnog izbora, nemarno, dok je Avelj prineo žrtvu birajući najbolje na dar Bogu. Iz te razlike proizlazi i dalje izdvajanje u istoriji: kainiti se gube iz vidnog polja, a kasnije se kao greh javlja mešanje potomaka Sita sa ćerkama Kainovog kolena. I Vavilonska kula se sagledava iz iste perspektive: Bog raskida jedinstvo bogobornih graditelja, jer bi na zemlji mogla da zavlada jednodušnost u zlu, pa je zato ova podela spasonosna. 

BOG KOJI ODSECA

Izdvajanje se nastavlja kroz Noja, Avraama, Josifa, Jakova, koji je otac plemena Izrailja. Noje je odvojen od dopotopskog čovečanstva; Avraam se pojavljuje iz zemlje pagana; Izrailj postaje ono što jeste upravo izdvajanjem iz drugih naroda i izvođenjem iz Egipta. Zakon Mojsije zatim to razdvajanje utvrđuje do najsitnijih detalja, zabranjujući mešanje semena i raznorodnih tkanina. Bog tako štiti svog Prvenca, Izabrani narod, isušuje močvare paganstva oko Izrailja i da ne jednom odseca agresivnu i prilepčivu grehopadnu prošlost. 

Bog odseca beznadežno zaražene delove čovečanstva da bolest grehopada ne postane sveopšta. Pred potop, Bogu je „žao“ što je stvorio ljude koji su pljunuli lik Boži u sebi i predali se razvratu:„Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu.“ Ovde se biblijska istorija čita kao teško, bolno, ali nužno uzrastanje čovečanstva kroz izbor, rez i razdvajanje.

Iz tog istog niza izvodi se i tema ostatka Izrailja. Kada paganski instinkti preovladaju, Bog izdvaja „ostatak Izrailja“, Izrailj po duhu od ostatka Jevreja koji je pao u idolatriju. Taj ostatak je, kažu biblijski proroci, „narod nevoljan i siromašan“ koji će se uzdati u ime Gospodnje. Iz njega će izaći apostoli i prvi hrišćani. Bog je, kako reče jedan ruski mislilac, skulptor koji otkida od komada kamena sve suvišno da bi na kraju svetu pokazao lik Djeve Marije. 

PROTIV SINKRETIZMA 

Bog je protiv svakog sinkretizma: Samarija je primer ljudi koji se „bojahu i Gospoda“, ali su istovremeno svojim bogovima služili. To tako ne može i ne sme. Biblijska formula ‘Bog je jedan’ je ekskluzivna formula: Bog Biblije je jedinit, jer isključuje druge bogove.

Tu je primer drevnih hrišćana. Ako savremena kultura smatra da je moguće posmatrati svaku religiju kao jednako valjanu i istovremeno ostati veran sebi, hrišćansko iskustvo svedoči obrnuto. Ma koliko savremenoj Crkvi bili upućivani prekori da je „netolerantna“ i „zatvorena“, ipak je očigledno da su najbolji od hrišćana, sami apostoli, neposredni Hristovi učenici, izabrali smrt da ne bi ukazali poštovanje paganskim božanstvima“. Biblijska i crkvena istorija nisu istorija bezobličnog mira, nego istorija izbora koji često podrazumeva stradanje. U tom smislu, motiv „ostatka“, „izabranosti“ i „odsecanja“ dobija konačno uporište i u novozavetnoj, pa i mučeničkoj tradiciji. Bog Biblije isključuje druge bogove, dok „religijski kič“ savremenosti nastoji da sve uključi. 

I taj kič, ta laž i jeste ekumenizam. 

UMESTO ZAKLJUČKA

Sveti Searfim Sofijski ( Soboljev) 1948. godine je pisao:“Iza ekumenističkog pokreta stoje iskonski neprijatelji Pravoslavne Crkve - masoni... Organizatori ekumenističkih konferencija ne teže ka dogmatičkom sjedinjenju svih takozvanih hrišćanskih crkava sa Pravoslavnim Crkvama nego ka mešanju jednih i drugih, kroz odstupanje pravoslavnih od svoje vere i njihovo ekumenističko druženje sa jereticima, naročito sa protestantima. A ovo mešanje je jednako uništavanju Pravoslavlja.

Naravno, kad je reč o ekumenizmu ne smemo gubiti iz vida da na samom izvoru ekumenističkog pokreta pred nama ne stoje samo iskonski neprijatelji naše Pravoslavne Crkve, već i otac svake laži i pogibelji - đavo. U prethodnim vekovima on je hteo da uništi Svetu Crkvu kroz mešanje pravoslavnih sa jereticima. On ovo čini i sada kroz isto ovo mešanje preko ekumenizma sa njegovim neiscrpnim masonskim kapitalom.

Ipak, ranije je đavo, kao podstrekač mešanja istine i laži, imao više prepreka nego sada. Tada su Hrišćani imali vatrenu revnost prema pravoslavnoj veri i štitili su je do mučeničke krvi. Danas su pravoslavni obuzeti nečuvenom ravnodušnošću prema svojoj veri, što je toliko mrsko Gospodu Koji je rekao: "O da si studen ili vruć! Tako budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojijeh” (Apok. 3,15-16). Tada su zbog revnosti prema veri i čistotu hrišćanskog života pravoslavni imali bogopoznanje. Bogoslovski neprosvećeni ljudi, čak i na pijaci, raspravljao je o tome da li je Hristos jednosuštan ili sličnosuštan Svom Božanstvenom Ocu. A danas među pravoslavnima caruje sveopšte slepilo u pogledu pitanja vere. Koristeći sve ovo, ekumenistički pokret se brzo širi čitavom vaseljenom, hvatajući u svoje lukavstvom ispletene mreže, čak, i pravoslavne Hrišćane…

Imajući u vidu suštinu ekumenizma i njegove ciljeve, odbacimo u potpunosti ekumenistički pokret, jer je to odstupanje od pravoslavne vere, izdaja i neverstvo Hristu, što na sve načine treba da izbegavamo da se ne bi na nama ostvarile reči prepodobnog Serafima: "Teško onome ko makar za jednu jotu odstupi od svetih Vaseljenskih Sabora." Ovde je svet neprijateljski prema Hristu i NJegovoj Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Zato je prijateljstvo sa ovim svetom, po rečima apostola, "neprijateljstvo prema Bogu" (Jakovlj. 4, 4).

Naša Sveta Crkva se uvek borila protiv jeresi i to čak do svoje krvi, ali je ljude koji su po nagovoru đavola pali u jeres Pravoslavna Crkva uvek žalila, i pokretana ljubavlju prema njima izricala im epitimiju, sve do odlučenja od crkvene zajednice.

Međutim, ona nikad nije prestajala i neće prekidati svoju molitvu, ovaj uzdah blagodatne istinske ljubavi za urazumljivanje i obraćenje jeretika na put spasonosne istine. Evo kako nas Sveta Crkva uči da se za njih molimo: "One koji su odstupili od pravoslavne vere, i koji su zaslepljeni pogibeljnim jeresima, svetlošću Tvog poznanja prosveti i Svetoj Tvojoj Apostolskoj Crkvi prisajedini" (molitve za žive - Molitvenik).

Na taj način Sveta Crkva, zahtevajući beskompromisnu borbu protiv jeresi, razlikuje same jeresi od ljudi koji su pali u ove jeresi, i uvek za njih otvara svoj materinski zagrljaj pun ljubavi...“

Da zljkučimo: verska trpeljivost i milostiva ljubav prema inoslavnima da i da, ali ekumenizm – nikada ne. 

Izvor: Pravda