CRTE ŽIVOTA

Protojerej – stavrofor LJubodrag Petrović rođen je 1933. godine u kruševačkom selu Kaonik, kao sin Vladimira i Radojke. Završio je Prizrensku bogosloviju 1952. godine i upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu. U bogosloviji je budućeg srpskog patrijarha Irineja.

Od 1969. do 1979. godine je bio sveštenik pri hramu Svetog Save u Beogradu, a potom je postavljen za starešinu hrama Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Pri hramu je 1985. godine osnovao Misionarsku školu. 

Penzionisan je 1998. godine na svoju molbu, ali je nastavio da se bavi misionarskom i svešteničkom službom. Po penzionisanju je imenovan za sekretara Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Povremeno je služio i pri Onkološkoj klinici, ali i manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice na Senjaku.

Ministarstvo prosvete Republike Srbije mu je 2006. godine dodelilo Svetosavsku nagradu. Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve od 22. jula 2010. godine, odlikovan je Ordenom Svetog Save, a odlikovanje mu je uručio patrijarh srpski Irinej.

Preminuo je 11. decembra 2010. godine. Opelu u hramu Svetog Aleksandra Nevskog služili su patrijarh srpski Irinej i vikarni episkop Atanasije. Sahranjen je 14. decembra na Novom groblju u Beogradu.

DELA U HRISTU

Prota LJuba je bio čovek crkvene vernosti, misionarskog žara, duhovne trezvenosti i pastirske ljubavi. NJegov životni put obuhvata poreklo u pobožnoj porodici, školovanje u teškim vremenima, dug sveštenički rad u komunizmu i posle njega, osnivanje Misionarske škole, borbu protiv sekti i okultizma, obnovu dobrotvornog rada i duboko, trajno delovanje na mlade i na mnogobrojne vernike. U središtu njegove propovedi stajalo je shvatanje pravoslavlja kao normalnog, zdravog, istinitog i delatnog načina života. Upravo iz tog središta kasnije će se dalje razvijati i njegov pastirski rad. 

Vredi se setiti njegovih pouka u naše vreme. 

LJUBAV, POSLUŠNOST I PRAŠTANJE

LJubav, poslušnost i praštanje predstavljaju samu srž duhovnih i životnih principa na kojima se temelji istinski hrišćanski život, govorio je prota LJuba. Ovi principi nisu puka moralna pravila koja čoveka sputavaju, već Božanska sila u čoveku koja mu omogućava da pobedi svet i živi u slobodi, radosti i harmoniji sa Bogom. Oslanjajući se na ove vrline, čovek se izbavlja iz kolotečine greha i logike ovoga sveta, uspinjući se ka Carstvu Božijem.

LJubav je apsolutni temelj postojanja jer je sam Bog LJubav, a u hrišćanstvu je ljubav život i sve u životu. Prota LJubodrag Petrović je svoj pastirski i životni put zasnovao na čuvenoj Himni ljubavi Svetog apostola Pavla, duboko verujući da istinska ljubav sve prašta, sve razume, sve oseća i sve pobeđuje. Kada čovek gaji iskrenu ljubav prema Bogu i bližnjima, hrišćanski podvig mu više ne predstavlja težak teret, već lakoću i radost - tada se duša oseća slobodnom od okova greha i materijalnih briga. Međutim, danas se suočavamo sa duhovnom obolelošću u kojoj je ljubav među mnogim hrišćanima ohladnela, zbog čega se oni po svom ponašanju često ne razlikuju od ljudi ovoga sveta koji ne mare za Zakon Božiji. Zato je osnovni princip duhovne obnove povratak izvornom Hristovom čovekoljublju, jer čovek ima onoliko ljubavi koliko ima Boga u sebi.

ŠTA JE POSLUŠNOST

Poslušnost se u duhovnom životu ne doživljava kao ropsko ili slepo pokoravanje, već kao slobodno, smireno i ljubavno prihvatanje Božije volje. Ideal ovakve poslušnosti ogleda se u primeru Presvete Bogorodice koja je, primajući blagovest od Arhangela Gavrila, bez gordog umovanja prihvatila Božanski poziv rečima: „Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po volji Tvojoj”. Ovakva poslušnost Bogu Živome je, uz veru i ljubav, ključno načelo kojim hrišćanin pobeđuje sva iskušenja. Sama logika Carstva Božijeg utemeljena je na Hristovoj poslušnosti Ocu sve do smrti na Krstu, čime je zauvek sakrušena demonska logika smrti i samouništenja.

PRAŠTANJE

Praštanje izrasta kao najprirodniji plod vere, ljubavi i poslušnosti. Najvažniji životni princip za čoveka jeste da ne živi u svađi i mržnji, već da bezrezervno prašta i moli za oproštaj. Čovek koji istinski živi crkvenim životom stiče slatku potrebu da zamoli drugog za oproštaj, pa čak i sa radošću trči za onim ko ga je uvredio govoreći mu „Opraštam ti, brate!”, iako ovaj to možda nije ni tražio. Životom u Hristu vernik se toliko osposobi za praštanje da mu se gotovo „redukuje sluh” za uvrede i zle reči; on ih jednostavno više ne čuje i prima u srce isključivo ono što je dobro. Ovaj princip najbolje se vidi na ličnom primeru prote LJube, koji je iskreno oprostio komunističkim islednicima koji su ga nepravedno tamničili i mučili, neprestano se moleći za njihove duše na Proskomidiji uz reči: „Što se mene tiče, ja im opraštam”.

Onaj ko živi po ovim načelima gubi svaki strah, neprestano napreduje u dobru i, oslonjen na blagodat Duha Svetoga, sigurno korača lestvicom spasenja ka večnom životu.

SMERNOST I RADOST

Smernost (krotost) i hrišćanska radost nisu samo puka, prolazna osećanja, već temeljni stavovi iz kojih izvire celokupan čovekov odnos prema Bogu, svetu i bližnjima. Ovi izvori nam otkrivaju da istinski pobožan život organski spaja duboko smirenje sa nerazorivom životnom radošću, čineći tako hrišćanina „svetlošću svetu i solju zemlji”.
Smernost se u pravoslavlju ne shvata kao slabost, mazohizam ili poniženje, već kao najviša duhovna trezvenost i hrabrost. Osnov ovog principa nalazimo u Hristovom pozivu: „Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem”. U današnjem svetu, koji se često ruga ovim vrlinama i gde trijumfuju agresija i bahatost, krotost se može sačuvati isključivo kroz snažnu i istinitu veru u Boga. Kada čovek ima jaku veru, on gubi strah i mržnju prema onima koji mu nanose zlo, ugledajući se na Hrista Koji je pred svojim mučiteljima i sudijama ostao krotak i smiren, bez osuđivanja. Savršen uzor takvog smirenja data nam je i u poslušnosti Presvete Bogorodice, koja je bez gordog umovanja prihvatila volju Gospodnju rečima: „Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po volji Tvojoj”.

NORMALNOST I TREZVENOST

U svakodnevnom životu, smernost znači biti duhovno normalan i trezven. Mladima koji su, čitajući knjige, maštali o visokoj asketici i nekakvom „lebdenju u vazduhu“, prota LJuba je savetovao da ne fantaziraju, već da zapamte da pravoslavni način života predstavlja najnormalniji način života za čoveka. Biti pravoslavan znači stajati uspravne kičme, raditi čestito, pomagati bližnjem i ne osuđivati nikoga.

Ovakva krotost rađa nežnost i pažnju prema tuđim slabostima. Pravi duhovnik, ispunjen smirenjem, nikada nasilno ne „obija” bravu ljudske duše nametljivim pitanjima na ispovesti, već strpljivo čeka da pokajnik sam iznese svoj teret. Smernost se najdublje ogleda u liturgijskom životu jer vernik Svetom Pričešću uvek pristupa svestan svoje nedostojnosti, sa krajnjim smirenjem i molitvom, znajući da sam sebe ne može učiniti dostojnim, već da ga samo Bog Svojom milošću može očistiti.

RADOST 

Iz ovakvog dubokog smirenja i predanosti Bogu neminovno izvire istinska hrišćanska radost. Živeti pobožno znači slobodno izabrati život u harmoniji, radosti, znanju i stvaranju. Ova radost vere nije površno, zemaljsko raspoloženje, već „Božanska sila u čoveku”. Život u Hristu doživljava se kao povratak u naš duhovni zavičaj, u naručje Božije, gde nema bola i tuge, već gde vlada večita radost.

Ova radost se najopipljivije doživljava i obnavlja kroz Svetu Evharistiju. Kada se hrišćanin pričesti, on puni „duhovne baterije” svog bogolikog bića Božanskim energijama i potom izlazi u svet da tu milinu i radost liturgijsku širi na sve ljude sa kojima se sreće. Ako iz hrama izađe prazan, nervozan i bez ove božanske radosti, to znači da nije istinski učestvovao u Liturgiji, već je tamo bio prisutan samo svojim spoljašnjim bićem. 

Iako hrišćanski podvig nekom može izgledati kao težak teret i sputavanje slobode, za onoga ko se uspinje ka Bogu ispunjen ljubavlju, taj trud postaje izvor lakoće i radosti. Duša se oslobađa okova greha, životni koraci postaju laki, i čovek tada najdublje oseća da nema ničeg lepšeg ni radosnijeg nego živeti hrišćanski i praštati drugima.

PODVIG

Jedinstvo smernosti i radosti sustiče se u dinamici podviga. Ova dva principa se nerazdvojno spajaju u životima ostvarenih hrišćana, čineći ih svedocima pobede nad smrću. Sam prota LJuba je celog života zračio veselom, mladalačkom dušom, ljubavlju i neverovatnim optimizmom, životno potvrđujući da „čovek ima onoliko ljubavi, koliko ima Boga u sebi”. Ova radost se ogledala i u njegovoj duhovitosti kojom je depatetizovao svaku uštogljenost i lažnu, tunjavu smernost. Sa druge strane, radost uprkos teškom stradanju svedočili su i ruski ispovednici, poput oca Dimitrija Dudka, koji je posle devet godina strašnih sovjetskih logora dočekivao goste u svom skromnom stančiću sa licem punim nadzemaljskog mira i osmehom koji je svedočio nepobedivost Crkve. Prota LJuba je, prilikom svoje posete Moskvi 1993, sreo oca Dimitrija. Prave blagovesnike prati radost jer oni svojim postojanjem objavljuju svetlost Vaskrsenja.

DUHOVNI LET

Da bi hrišćanin duhovno leteo ka nebesima poput zmaja od hartije, potrebna mu je, kaže Matej Arsenijević, jedan od duhovnih sledbenika oca LJube, Božanska blagodat (snažan vetar), ali i njegov lični trud, smirenje i otpor sopstvenom grehu (trčanje nasuprot vetru). To znači da čovek mora neprestano da se kaje, bori i napreduje iz časa u čas, kako bi ga nestvorena Božanska energija podigla u visine eshatološke radosti. Onaj ko nema ovu dinamičnu radost i smernost da se neprekidno trudi i ide ka Hristu, neminovno postaje duhovni gubitnik, te se, po zakonima grehovne gravitacije, survava  u propast.

Sve što je prota LJuba radio ( škola, predavanja, knjige, katiheza, dobrotvorstvo, organizovanje javnih razgovora ) dobija puni smisao samo zato što je bilo prožeto ljubavlju. NJegov primer je utvrđivao ljude u uverenju da su istiniti hrišćani oni koji imaju ljubav među sobom. 
Vredi se toga setiti u naše teške dane. 

Izvor: Pravda