Пише: Георгиј Данов за портал "Живот Цркве"
Хроника догађаја изгледа као надреалистични сценарио. 7. маја 2026. године лидер „ПЦУ” "Епифаније" Думенко примио је у својој резиденцији на територији Михаиловског златокуполног манастира првог заменика команданта корпуса „Азов”, пуковника Свјатослава Паламара. У присуству капелана „ПЦУ”, стране су разговарале о „супротстављању руском утицају кроз црквене структуре”. Круна састанка био је Думенков „благослов” представницима „Азова” да 17. маја одрже некакву „посебну молитву” у Кијево-печерској лаври.
Недељу дана касније, 14. маја, штафету је преузео „намесник Лавре испред ПЦУ” "Аврамије" Лотиш. На састанку са истим Паламаром унутар зидина древне светиње, разговарало се о процесу „духовног препорода” Лавре под покровитељством „ПЦУ” и њеном испуњавању „украјинским садржајем”. Лотиш је уверио војнике да се у храмовима Лавре свакодневно моле за њихову победу, а на крају састанка је „благословио” чланове „Азова” иконама Светог Николе Чудотворца.
И ту се намеће изузетно важно питање.
О каквом „духовном препороду” православне светиње може бити речи, ако се осврнемо на верске праксе самих бораца „Азова”? Добро је познато да су многи лидери и чланови ове формације (на пример, Андриј Билецки, који је раније тражио да се региструје паганска заједница „Родобожје”) отворени неопагани.
За борце „Азова” вештачки је конструисана сопствена религија. Она представља експлозивну мешавину скандинавских и старословенских веровања.
Стручњаци истичу да у јединици влада култ смрти, а једно од поштованих божанстава је Морана – паганска богиња смрти. Борци се осећају као неки затворени војнички ред, „богови”, спремни да погину не толико за домовину, колико за своју идеју.
Штавише, пре неколико година на својој бази у Урзуфу, „азовци” су званично уредили светилиште Перуна. Обред стварања светилишта укључивао је постављање бодежа у круг око идола. Управо на том „сакралном месту”, како је саопштила њихова прес-служба, обављало се освећење оружја пре борбених задатака.
Такође, сваке године „Азов” спроводи паганску мистерију „Дан мртвих”. Током овог ритуала спаљује се дрвени брод. Према веровањима руководства јединице, кроз ватру погинули војници „симболично одлазе у Валхалу – царство мртвих”.
У светлу свега овога човек може само да се згрози.
Јер управо те људе, који освештавају оружје пред идолом Перуна и шаљу душе својих сабораца у Валхалу, „јерарси” „ПЦУ” раширених руку пуштају у Кијево-печерску лавру ради одржавања „посебних молитви”. Уручују им православне иконе и са њима разговарају о „духовном садржају” заузетих храмова.
Овај неприродни савез разоткрива фундаментални проблем. Патријарх Вартоломеј и дипломатија Фанара врше огроман притисак на васељенско Православље, захтевајући да се „ПЦУ” призна као пуноправна, канонска сестринска Црква. Међутим, чињенице говоре саме за себе – под фирмом „ПЦУ” функционише структура којој канони, догме и чистота хришћанске вере не значе апсолутно ништа.
Организација која блиско сарађује са отвореним паганима, подстиче окултне праксе и спремна је да највећу православну светињу Источне Европе претвори у полигон за сумњиве мистерије, не може стајати у истом реду са Помесним црквама. Предлажући васељенском православљу да призна „ПЦУ”, Фанар суштински предлаже легализацију духовног сурогата, где крст без проблема стоји поред идола Перуна, а хришћанска молитва се замењује паганским култом силе и смрти.
Извор: Zivotcrkve.rs
