Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
У историји моћи постоје тренуци када се њена природа мења не постепено, већ суштински. То нису увек тренуци великих ратова или револуција, често су то тихи преломи, неприметни за савременике, али пресудни за будућност. Данас живимо управо у таквом тренутку. Моћ се не губи, она мења носиоца. И та промена није више ни политичка, ни искључиво економска она је технолошка. Класични модели власти почивали су на јасно дефинисаним полугама територији, становништву, војној сили и институционалној организацији. Међутим, у савременом свету појављује се нови слој који све ове категорије преобликује слој података. Податак није само информација, он је и ресурс, средство анализе, инструмент управљања и, у крајњој линији, основ за доношење одлука. Отуда и суштинска трансформација да онај ко контролише токове података, контролише не само садашњост, већ и вероватноћу будућности. У том контексту, улога технолошких компанија постаје кључна. Оне више нису посредници између корисника и услуге, већ носиоци инфраструктуре кроз коју пролази савремени живот. Међу њима се посебно издвајају оне које се баве анализом података на нивоу државне безбедности и геополитике. Такве структуре функционишу као мост између државе и приватног капитала, али и као нови центри утицаја који нису у потпуности подложни класичним облицима контроле. Управо ту настаје феномен који неки аутори називају „технофашизмом“. Иако тај појам има јасну реторичку снагу, потребно је прецизно разграничење. Историјски фашизам био је идеолошки артикулисан, масован и отворено репресиван. Савремени технолошки системи, међутим, делују другачије они нису засновани на јединственој идеологији, већ на функционалности, нису нужно видљиви, већ су уграђени у свакодневицу, не делују искључиво кроз принуду, већ кроз предвиђање и усмеравање. Због тога је можда прецизније говорити о „алгоритамској власти“ систему у којем одлуке све више зависе од обраде података, а све мање од политичке воље у класичном смислу. Тај систем има неколико кључних карактеристика. Прво, он омогућава интеграцију различитих извора информација у јединствену целину. Оно што је некада било фрагментирано, обавештајни подаци, финансијски токови, комуникације, сада се може повезати у реалном времену. Друго, омогућава брзину доношења одлука која превазилази људске капацитете. Треће, омогућава прецизност која смањује потребу за масовним деловањем. Управо ту се види и промена у природи рата. Класични ратови били су масовни, дуготрајни и засновани на исцрпљивању. Савремени конфликти све више постају селективни и усмерени. Уместо фронтова, имамо мреже. Уместо дивизија, имамо циљане операције. Уместо масовних губитака, имамо прецизне ударе на кључне тачке система. Међутим, овде је неопходно увести дозу аналитичке дисциплине. Тврдње да су појединачне ликвидације или војне операције директно резултат деловања конкретних технолошких компанија често остају у домену спекулације или политичке интерпретације. То не значи да технологија нема улогу, напротив, али указује на потребу да се разликују проверљиве чињенице од наративних конструкција. Ипак, суштина остаје непромењена, технологија је постала нераздвојни део савремене моћи. Још једна важна димензија овог процеса јесте однос између државе и приватног сектора. У класичном моделу, држава је имала монопол на употребу силе. Данас, међутим, кључни ресурси, подаци, инфраструктура, алгоритми често се налазе у рукама приватних компанија. То не значи да је држава изгубила моћ, већ да је приморана на нову врсту партнерства. Тај однос није једноставан. Са једне стране, држава користи капацитете компанија. Са друге, компаније стичу утицај који превазилази класичне тржишне оквире. Резултат је хибридни систем у којем се одлуке доносе у простору који није у потпуности ни јаван ни приватан. Овај процес има и своју друштвену димензију. Системи надзора, анализа понашања и алгоритамског управљања све више продиру у свакодневни живот. Они обликују информације које добијамо, утичу на наше одлуке и, у крајњој линији, на нашу перцепцију стварности. То није нужно резултат централизоване контроле, већ последица логике система који тежи оптимизацији и предвидљивости. У том смислу, питање слободе добија нову форму. Она више није само питање политичких права, већ и питање приступа информацијама, контроле над сопственим подацима и способности да се разумеју механизми који обликују понашање. Међутим, сваки систем носи у себи и ограничења. Прекомерно ослањање на алгоритме може довести до погрешних процена. Податак никада није потпун, а модел никада није савршен. Поред тога, постоји ризик од зависности, системи који повећавају ефикасност могу истовремено смањити способност за самостално деловање. Историја показује да ниједна технолошка предност није трајна. Она ствара нове могућности, али и нове рањивости. Управо зато је питање равнотеже између технологије и људског фактора од пресудног значаја. На крају, поставља се суштинско питање, да ли се налазимо на почетку новог глобалног поретка или у прелазној фази? Одговор на то питање зависи од више фактора од технолошког развоја, од политичке воље, од способности друштава да разумеју и обликују процесе који их мењају. Оно што је извесно јесте да се структура моћи већ променила. Свет у којем је сила била видљива уступа место свету у којем је она уграђена у системе. И управо у томе лежи њена највећа снага али и највећа опасност. Јер моћ коју не видите лако се потцењује. А моћ која се потцени, на крају одлучује исход.
Извор: Правда
