Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
U istoriji moći postoje trenuci kada se njena priroda menja ne postepeno, već suštinski. To nisu uvek trenuci velikih ratova ili revolucija, često su to tihi prelomi, neprimetni za savremenike, ali presudni za budućnost. Danas živimo upravo u takvom trenutku. Moć se ne gubi, ona menja nosioca. I ta promena nije više ni politička, ni isključivo ekonomska ona je tehnološka. Klasični modeli vlasti počivali su na jasno definisanim polugama teritoriji, stanovništvu, vojnoj sili i institucionalnoj organizaciji. Međutim, u savremenom svetu pojavljuje se novi sloj koji sve ove kategorije preoblikuje sloj podataka. Podatak nije samo informacija, on je i resurs, sredstvo analize, instrument upravljanja i, u krajnjoj liniji, osnov za donošenje odluka. Otuda i suštinska transformacija da onaj ko kontroliše tokove podataka, kontroliše ne samo sadašnjost, već i verovatnoću budućnosti. U tom kontekstu, uloga tehnoloških kompanija postaje ključna. One više nisu posrednici između korisnika i usluge, već nosioci infrastrukture kroz koju prolazi savremeni život. Među njima se posebno izdvajaju one koje se bave analizom podataka na nivou državne bezbednosti i geopolitike. Takve strukture funkcionišu kao most između države i privatnog kapitala, ali i kao novi centri uticaja koji nisu u potpunosti podložni klasičnim oblicima kontrole. Upravo tu nastaje fenomen koji neki autori nazivaju „tehnofašizmom“. Iako taj pojam ima jasnu retoričku snagu, potrebno je precizno razgraničenje. Istorijski fašizam bio je ideološki artikulisan, masovan i otvoreno represivan. Savremeni tehnološki sistemi, međutim, deluju drugačije oni nisu zasnovani na jedinstvenoj ideologiji, već na funkcionalnosti, nisu nužno vidljivi, već su ugrađeni u svakodnevicu, ne deluju isključivo kroz prinudu, već kroz predviđanje i usmeravanje. Zbog toga je možda preciznije govoriti o „algoritamskoj vlasti“ sistemu u kojem odluke sve više zavise od obrade podataka, a sve manje od političke volje u klasičnom smislu. Taj sistem ima nekoliko ključnih karakteristika. Prvo, on omogućava integraciju različitih izvora informacija u jedinstvenu celinu. Ono što je nekada bilo fragmentirano, obaveštajni podaci, finansijski tokovi, komunikacije, sada se može povezati u realnom vremenu. Drugo, omogućava brzinu donošenja odluka koja prevazilazi ljudske kapacitete. Treće, omogućava preciznost koja smanjuje potrebu za masovnim delovanjem. Upravo tu se vidi i promena u prirodi rata. Klasični ratovi bili su masovni, dugotrajni i zasnovani na iscrpljivanju. Savremeni konflikti sve više postaju selektivni i usmereni. Umesto frontova, imamo mreže. Umesto divizija, imamo ciljane operacije. Umesto masovnih gubitaka, imamo precizne udare na ključne tačke sistema. Međutim, ovde je neophodno uvesti dozu analitičke discipline. Tvrdnje da su pojedinačne likvidacije ili vojne operacije direktno rezultat delovanja konkretnih tehnoloških kompanija često ostaju u domenu spekulacije ili političke interpretacije. To ne znači da tehnologija nema ulogu, naprotiv, ali ukazuje na potrebu da se razlikuju proverljive činjenice od narativnih konstrukcija. Ipak, suština ostaje nepromenjena, tehnologija je postala nerazdvojni deo savremene moći. Još jedna važna dimenzija ovog procesa jeste odnos između države i privatnog sektora. U klasičnom modelu, država je imala monopol na upotrebu sile. Danas, međutim, ključni resursi, podaci, infrastruktura, algoritmi često se nalaze u rukama privatnih kompanija. To ne znači da je država izgubila moć, već da je primorana na novu vrstu partnerstva. Taj odnos nije jednostavan. Sa jedne strane, država koristi kapacitete kompanija. Sa druge, kompanije stiču uticaj koji prevazilazi klasične tržišne okvire. Rezultat je hibridni sistem u kojem se odluke donose u prostoru koji nije u potpunosti ni javan ni privatan. Ovaj proces ima i svoju društvenu dimenziju. Sistemi nadzora, analiza ponašanja i algoritamskog upravljanja sve više prodiru u svakodnevni život. Oni oblikuju informacije koje dobijamo, utiču na naše odluke i, u krajnjoj liniji, na našu percepciju stvarnosti. To nije nužno rezultat centralizovane kontrole, već posledica logike sistema koji teži optimizaciji i predvidljivosti. U tom smislu, pitanje slobode dobija novu formu. Ona više nije samo pitanje političkih prava, već i pitanje pristupa informacijama, kontrole nad sopstvenim podacima i sposobnosti da se razumeju mehanizmi koji oblikuju ponašanje. Međutim, svaki sistem nosi u sebi i ograničenja. Prekomerno oslanjanje na algoritme može dovesti do pogrešnih procena. Podatak nikada nije potpun, a model nikada nije savršen. Pored toga, postoji rizik od zavisnosti, sistemi koji povećavaju efikasnost mogu istovremeno smanjiti sposobnost za samostalno delovanje. Istorija pokazuje da nijedna tehnološka prednost nije trajna. Ona stvara nove mogućnosti, ali i nove ranjivosti. Upravo zato je pitanje ravnoteže između tehnologije i ljudskog faktora od presudnog značaja. Na kraju, postavlja se suštinsko pitanje, da li se nalazimo na početku novog globalnog poretka ili u prelaznoj fazi? Odgovor na to pitanje zavisi od više faktora od tehnološkog razvoja, od političke volje, od sposobnosti društava da razumeju i oblikuju procese koji ih menjaju. Ono što je izvesno jeste da se struktura moći već promenila. Svet u kojem je sila bila vidljiva ustupa mesto svetu u kojem je ona ugrađena u sisteme. I upravo u tome leži njena najveća snaga ali i najveća opasnost. Jer moć koju ne vidite lako se potcenjuje. A moć koja se potceni, na kraju odlučuje ishod.
Izvor: Pravda
